О књизи: година / Крикови гомиле... док су их пригушивала тешка дрвена врата, али је знала да као чим је отворила, они који су желели њену смрт, биће оглушени. Не морате бити видовњаци да бисте знали да је трг пун људи. Цео град се окупио да гледа њено погубљење. Тешко се дише, масивни ланац стеже грло и исто на појасу, гуше, стежу. Желим да подигнем руку, откопчам горње дугме хаљине, дам слободу грудима, али и оне су везане грубим конопцем. А хаљине нема... само поткошуља крије њену голотињу. Јарка светлост, праћена вриском. Врата су се отворила и зачуо се снажан ударац у леђа. Корак напред. Нема снаге да подигнеш главу и погледаш у стуб који чека осуђену жену. Још један убод у леђа и још два корака. Ноге су ми крваве, оштро камење урезано у моје босе ноге као игле. Али она оде, знајући да је осуђена на пропаст, да неће бити милости. - Вештица!